Esad Rastoder, predsjednik Bošnjačkog saveza u Njujorku je bio gost Radija Petnjica u emisiji “Putevi i raskršća”
Kako Vam se čini ideja da u lokalnoj samoupravi bude uključen po jedan ili više predstavnika dijaspore kako bi direktno učestvovali u odlučivanju o stvarima koji se tiču Petnjice?
To je odluka političkih partija i politička odluka, i mislim da je Savjet za opštinu Petnjica već napravljen. Međutim, trebalo bi promijeniti Ustav Crne Gore u nekim segmentima, iz prostog razloga što ja ne mogu biti biran jer nemam ni ličnu kartu niti je mogu izvaditi u Crnoj Gori. To je pitanje o kojem raspravljamo, jer mi iz dijaspore nemamo nikakva prava. Što se tiče odluka i glasanja u takvoj situaciji, sve bi bilo drugačije. Međutim, ovako je teško, oni imaju dobru saradnju, dođu i slikaju se, popiju i pojedu, ali ništa konkretno. Poslednji slučaj je kada je bio Suljo Mustafić. Sreo se sa dvojicom svojih komšija, popričali i to je bilo sve. Na portalu televizije Crne Gore je objavljeno kako je on imao susret sa dijasporom, što naravno nije tačno. Mi smo ignorisali susret sa njim. Mi imamo podatke da preko 400 miliona eura godišnje iz dijaspore stigne u Crnu Goru, i ako te pare obezbjeđuju socijalni mir u državi jer određeni dio stanovništa živi od tih para, zašto država Crna Gora ne uloži 10 miliona u Petnjicu, to tražim da mi se pojasni. Na kraju ćete doći na moj odgovor da je to politička odluka. Stranka, koju su građani Petnjice izabrali, treba da brani interes Petnjice. Da traži recimo da se izgradi fabrika kože i sireva, da obezbijede sredstva od dijaspore i države, a ako ne nađu razumijevanja za to, onda treba da izađu iz priče koja za sada ne donosi ništa dobro tom kraju. Ja se pitam zašto ne izađu, i ovo se odnosi na sve opštine, ne samo na Petnjicu. Treba se uzdignuti iznad sebe. Evropska zajednica i fondovi daju novac i sredstava ima, ali traže dokaze od ministara da će ta sredstva biti namjenski upotrijebljena.
Da li je problem onda u samim lokalnim samoupravama, u ljudima, u idejima i projektima? Da li postoji na samom prostoru Bihora manjak ideja i projekata?
Pod brojem jedan, Petnjicu najviše muči iseljavanje i to je alarmantno. Predstavnici lokalne samouprave i Vlade se često sastaju, i oni na tim sastancima treba da iznose svoje planove i šta to njih muči i šta treba da urade. Zašto to oni ne rade, to moramo njih da pitamo. U komunizmu je bilo da direktor kaže radnicima- vidjećemo, razmotrićemo, predložicemo, a tako i političari danas. U Petnjici mogu da izgrade fabriku vojne opreme za potrebe vojske Crne Gore, mogu da urade fabriku sireva, mesaru…pa imaju tri- četiri projekta gdje bi mogli da zaposle preko 150 ljudi. Zašto to ne urade? Zbog čega ne prošire cestu ka Petnjici da se mogu mimoići dva kamiona? Mogu, ali neće. Javno ću da kažem da mora da postoji neka blokada i da tu blokadu treba pod hitno ukloniti i pomoći Bihoru, jer je to obaveza Vlade, države i svih građana Crne Gore. Ima Petnjica i sposobnih i školovanih ljudi. Pa mi koji smo otišli u inostranstvo, ima nas bez škole, došli smo i bez znanja jezika pa smo se snašli, a ne Bihorac da se ne snađe. Garantujem da, ako Vlada otvori tri jake fabrike u Petnjici, da će dobro raditi i biti isplative. Ali neće. Živimo u nadi toliko godina, a onda dođe ministar Ivanović i kaže kako će da otvori kuću da skupljamo pečurke. Kakve pečurke, pa ta su vremena prošla, to može da priča onima koji to šablonski slušaju. Onima koji su prošli svijet to ne mogu da prosipaju, lakše je otvoriti mesaru i zaposliti 10 radnika.
Koliko možete da prenesete ljubavi i emocija prema rodnom kraju na svoju djecu i unuke i koliko je to teško ako se zna da su generacije otišle i da tamo formiraju svoje porodice?
Ja volim moju Petnjicu, tamo sam rođen, volim moju državu Crnu Goru, i želim da svako ima prava, a da pri tome nikom pravo nije oduzeto. Ja nikada ne bih koristio jedno pravo više ako bi ijednom Crnogorcu, Srbinu, Albancu ili kome drugom neko pravo bilo uskraćeno. Ja svoju Crnu Goru i Petnjicu ne volim iz interesa, nikada nisam živio za to da mi Crna Gora daje neku platu, niti mi niko od njih može reći da voli Petnjicu više od mene. Što se tiče djece u Americi, tu je teža situacija. Postoji veliki broj djece koji ne pričaju naš jezik, što nije slučaj i sa mojom. Djeca dođu rado u Crnu Goru i vole je. Oni znaju odakle su, ali ima jedno teško pitanje na koje ja ne mogu da odgovorim a to je „zašto ja tata nemam pasoš Crne Gore?“
Cijeli razgovor možete poslušati na YouTube kanalu Radija Petnjica.
