Kada sam dobila vozačku dozvolu, mislila sam da mi je to kao neki sertifikat koji dokazuje da znam da vozim. Tada sam samo sa jednim uhom slušala svoje roditelje, jer sam smatrala, da valjda znam da vozim čim su mi dali dozvolu. Da su samostalna vožnja i vožnja u vozilu auto škole različite strane iste medalje prvi put sam shvatila kad sam sa autom krenula u grad. Isčekivala sam taj osjećaj potpune slobode, da mogu da odem gdje hoću i kad hoću. Samo upalim auto i krenem. Ipak, miris slobode je brže prošao nego što sam ja to željela. Na svakom ćošku tablice, iritirajuća svijetla i drugi vozači, koji više nisu bili pažljivi prema meni, kao što su to bili dok je na autu velikim slovima pisalo „auto škola“. Tada sam shvatila, da vozačka dozvola samo atestira da je jedan čovjek sposoban da sam, bez instruktora, dalje uči da vozi auto – ni manje ni više.
Čitajući naslove o incidentima na putu Petnjica-Berane, kao i na drugim putevima širom Crne Gore, pitam se, kako je dobijanje vozačke dozvole na našim područijima shvaćeno. Jeste, svijetski smo prvaci kada je riječ o upozoravanju ostalih vozača od policijskih kontrola, ali gdje su nam kvaliteti kada je pravilno reagovanje u saobraćaju u pitanju? Jasno mi je, da pojedinima (a sigurno ih ima „malo“ više) prilagođavanje na neki „red“ pada prilično teško, jer su dozvolu dobili preko veze. Sigurno im zbog toga pada teško da se pridržavaju tablicama i upozorenjima pored puta. Možda su i zbog toga tako ignorantni, jer vozačku ipak nisu shvatili kao dozvolu za učenje već kao dozvolu za tumačenje saobraćajnih pravila „po sopstvenoj želji i potrebi“.
Ali nismo ni mi iz dijaspore bolji. Izgleda da naši putevi isto tako pozivaju i nas „strance“ da se malo ludiramo i frajerišemo… Čim pređemo granicu, mozak se prešalta na stand-by i sva pravila, koja su se u po njemačkim, švajcarskim, holanskim ili luksemburškim autoškolama učili, su privremeno za isti mozak ne dostupne…. Ili se u Luksemburgu isto vozi na sred ceste, iako ima linija koja dijeli istu? Je li to Crna Gora postala prostor bez pravila ili ih svako kroji po svom ćejfu ?
Takvo ponašanje u saobraćaju je prventstveno nesigurno za sebe i druge, niti je kolegijalno… A što je najgore: beskarakterno je i pokazuje, da takve osobe ne paze sebe, niti druge. Ne preuzimaju odgovornost, kad je možda najpotrebnija, a to samo, da bi brže stigli do kuće, da pokažu drugarima kako im auto „leži u krivini“, da zvučnim auspuhom uznemiravaju stanovnike i da brzo voze… Sve dok se nešto ne desi, ali je onda kasno za grižu savjesti.
Dakle, iako je za pohvalu što se ceste počinju popravljatiu, čisto sumnjam da će se način vožnje poboljšati. Na protiv, bolji kvalitet puteva će prouzrokovati još bržu vožnju i nesmotretnost prema saobraćaju, a to se samo može spriječiti sa boljim kontrolama i bolnijim kaznama. Ako toga ne bude, onda su mi improvizirane prepreke na putevima u obliku rupa mnogo draže nego nagrađivanje novim asfaltom onih, koji krše pravila.
Da, investirajte u puteve, ali i u radarske kontrole, jer našem narodu uvijek mora po džepu, inače neće naučiti….
