Dogovorismo se Esmir, Esnad i ja da pođemo u planinu, gore do Haništa i da povedemo djecu, jer su oni meraklije da voze motore planinama. Tako, negdje prije podne, krenusmo kod Bulidže, njihovog brata koji bješe sa stanom u Haništa.
Obradovao se Bidžo i zove li zove, hoće da mu braća dođu i još bližnji rod; ispekao jagnje, spremio svega i – zove!
Tako nas se skupi desetak sa motorima a Sejfo Skenderović i Samir Muratović sa džipovima i krenusmo: Petnjica, Trpezi, Johova voda, Murovac, Pučpolje pa Vlahovi, Gradina (Musina jama) i na kraju – evo i Haništa.
Poslije tri sahata vožnje, bihorskim selima i brdima – stigosmo kod stana Seada – Bidža Muratovića. Tu već bjehu stigli Samir i Sejfo sa porodicama, a gazda bogami pripremio doček kao da je svadba. Uhvatismo se posla. Na sofri – svega i svačega.
Pošto ručasmo, onako se siti lijepo bratski izrazgovarasmo, odmorismo, a kako se mrak polako prikradaše – krenusmo natrag, ali sada drugim putem, malo bližim. Gazda i njegova porodica nas ispratiše, poželješe sretan put i obavezno da nam dođete ponovo dogodine.
Ako Bog da – svi odgovorismo, skoro uglas. Zahvalismo se, a onda zatutnješe motori i džipovi. Planina se trese. Vraćamo se: Haništa, Kruščica, Savin Bor, Bor, Trnavice, Popča, Lagatore, i evo nas u Petnjici.
Ali, ne rekoh najvažnije:
Kada bismo na Savinom Boru, nedaleko od škole, odosmo, za crna đavola, nekom prečicom. Učini mi se da je dosta strma, pa rekoh Merisu – sinu mom, daj meni da vozim dok siđemo do škole, te mi on odmah prepusti komande motora, i ja, preko njegovih ramena, preuzeh volan ali ubrzo izgubih kontrolu i – pravo preko škarpe u potok. Malo se i povrijedih, ali srećom Meris nije. Ubrzo pristigoše i ostali, te nam pomogoše i na noge podigoše – i nas i motor. Izvukoše nas na put. Esnad uze naš motor a mene i Merisa uze Sejfo Skenderović u džipa. Hvala mu.
No, meni noga krvari – posjekao je, ali ne smijem pogledati.
Sejfova supruga mi dade nekakvu krpu da zamotam da ne bih iskrvario.
Tako stigosmo do Petnjice. Dežurni doktor u ambulanti bješe, niko drugi do moj rođak doktor Erol Muratović. Pogleda mi nogu i reče: – Ovo je puno, moraš hitno za Berane.
U tom stiže Esnad, nervozan i isekiraniji nego i ja – žao mu što je otišao prečicom, jer on je bio vođa puta, pa krivi sebe .
– Tako bi bilo da smo bilo kuda otišli – velim mu – bilo nam suđeno i tačka. Ne dam da se priča o tome. Vozi on audija prema Beranama i mene u njemu, a juri kao da smo na autoputu a ne na krivom i izlokanim putu, kroz Stenice i prema Polici. Zamolih ga da uspori, nema žurbe, što je bilo bilo je – stići ćemo, važno je da me puno ne boli, polako ti, moj bratac mili, ali on udario po gasu – sve puši.
Ispred Berana – malo uspori. Stigosmo! Ljubazno nas primiše i u dežurnoj u Beranama ko i rođaka u planini. Udariše mi tridesetak konaca. Rana bi sašievena, doduše bez anestezije, ali ja navikao da trpim, te izdržah krpljenje. Izdržao bih i gore, samo kada dijete ne slomih i kada mi se ono ne povrijedi. Sin moj Meris.
Tako se ovoga ljeta završi moj izlet na planini.
Nadam se da sledeće ljeto neće biti ovako.
FERID MURATOVIĆ
