Selo Ponor u petnjičkoj opštini je idealno za bavljenjem stočarstvom. Da je tako, potvrđuje primjer Fadila Kožara koji za portal radija kaže da je, osim radne snage, potrebna i “komocija”.
„Može i na manjem prostoru ali nije to to“, ističe ovaj sedamdesetogodišnji stočar koji u svom stadu ima nešto više od 140 ovaca i 12 krava.
NASTAVAK TRADICIJE, SA OCA NA SINA PA NA UNUKA
“Stočarstvom se bavim od kada znam za sebe. Od deda, oca pa evo sad ja i ono što mogu da kažem, evo sinovi nastavljaju tradiciju a tu su i unučad koja vole ovaj posao i već su sada izrazili želju da nastave tu tradiciju.
Ko hoće da radi, može da živi ali, mora da radi dan-noć“, kaže Kožar koji ističe da radni dan počinje ustajanjem u šest ujutru, a već je u sedam u štali. O počecima i odluci da nastavi sa stočarstvom i poljoprivredom kaže da su to bili teški dani i teška vremena.
„Otac je imao petoricu braće. Kada se podijelio sa njima, tada je odlučio da počne sa stočarstvom, istim poslom kao i njegov otac. Tada smo imali tri ovce i jednu kravu. Siromašno se i teško živjelo. Pravili kuću i počeli skoro sve ispočetka. Kada smo dostigli do 50 ovaca i tri – četiri krave onda smo već bili gazde. Odmah smo počeli da kupujemo zemlju i da ulažemo u stočarstvo“, kaže Fadil Kožar, registrovani poljoprivedni proizvođač.
NAROD SE ISELIO, PA IMAMO DOSTA PAŠNJAKA
„Sada je puno lakše raditi, za sat vremena sve smo namirili. Vodu smo uveli u štalu tako da imamo čak i umivaonik da ruke operemo. Posao oko stoke otpočinjemo sa polaganjem sijena, davanje zobi, čišćenje kravama, muža i puštanje teladi i sve ono što je potrebno.
Ljeti idemo na katun koji je u neposrednoj blizini. I tamo imamo vodu i struju i između 200 i 300 hentara pašnjaka. Nešto naših livada imamo, a nešto kupujemo. Narod je iselio tako da sada ima dosta slobodnih livada koje može stoka da pase“, kaže Kožar.
Sav posao obavlja zajedno sa porodicom – suprugom, sinom i snahom a tu su i unučad da pomognu.
I SIN NASTAVIO TRADICIJU
„Drugi sin, Samir, je odijeljen i on je naš komšija. I on drži oko 80 ovaca i 15 krava. Probao je on život i rad u Luksembrugu ali, nije mu se svidjelo i došao je da nastavi ovu tradiciju i nije se pokajao. Sad je sam svoj gazda. Treći sin je radio u Kazahstanu, a sada je u Njemačkoj, tamo radi, njega ovaj posao nije zanimao i on se nikada nije bavio poljoprivredom“, kaže Fadil.
U njegovoj štali već ima dosta ojagnjenih ovaca, a oko 15-tak jagnjadi je već prodao.
„Ovo su pešterske rude, čak imaju i rese, a kažu da ovca koja ima resu je dobra ovca. Ako se ovca dobro drži, ona se dva puta jagnji. Sve je do držanja. Sve kada se sabere, oko pola ovaca iz stada se dva puta ojagnji u godini dana. Ovu prvu turu jagnjadi sam dao po tri eura po kilogramu a tele po 3.40. Lijepa tu para padne. Nekad tele, nekad jagnje, a za sir imamo dobre mušterije iz Berana i tu ga isporučujemo i to našim redovnim mušterijama sa kojima smo prezadovoljni“, ističe Kožar.
Sin Samir koji se samostalno bavi poljoprivredom, kao dodatni posao, vrši otkup mlijeka sa Ponora, Bora, Savinog Bora i Lagatora i sve to za mljekaru Lazine. Osim ulaganja u poljoprivredne mašine, prošle godine su izgradili štalu za ovce i krave sa dva sprata koja je koštala oko 25 hiljada eura.
SVE ŠTO PROIZVEDEMO, PRODAMO
„Tu smo imali puno posla a teško smo došli do majstora. Čak smo plafon obložili stiroporom radi kondezacije. Uz ovce imamo i četri koze. Malo zbog djece, jer imaju volju za njima, a drugo, kažu da valja imat koze među ovce radi bolesti šapa – hramanja. Ovca je isto kao dijete novorođenče. Ovca i jagnje, moraju da se paze danonoćno, da im se čisti. Da zdravu hranu jedu i da piju vodu. Ovca hoće čistoći i gledanje pa da hajroše čovek. Ako nema toga, onda malo koristi. Imamo svoj mlin, pa uzimamo kukuruz te ih prihranjujemo kao i koncentrat i mekinje. Prodajemo ovči sir koji je jako tražen i za njega imam mušterije. Ovce muzemo ljeti, od maja mjeseca, i to sve radi snaha i ona nam je udarna snaga i pomoć.
Za nju sve što bih rekao, malo bih rekao. Ono što bi stari rekli čoek – žena. Mogu slobodno da kažem da sada komplet domaćinstvo počiva na snahi. I tu nas je Bog pogledao pa nam je nju podario“, kaže Fadil Kožar.
Sijeno obezbjeđuju sa svog imanja kojeg imaju oko 20 hektara a ostalo kupe.
POMOGLO MINISTARTSVO POLJOPRIVREDE I OPŠTINA
„Kupujemo livade pa kosimo. Imamo komplet mehanizaciju tako da sve sa mašinama radimo. Jedan traktor smo kupili preko Ministarstva poljoprivrede prije pet godina gdje su nam oni dali 50% sredstava a ostatak mi. Drugi traktor smo kupili za naš novac. Ako nemaš mašina nema ni rada. Ovako, sin do 10 hiljada bala preko leta poradi. Sve se kosi sa kosačicama a balira sa balirkom. Sve to imamo tako da je puno lakše. Što se sijena tiče, mora barem 1000 bala u proleće da ostane jer nikada ne znamo koliko ćemo da potrošimo sijena. Preko Ministarstva poljoprivrede smo uzeli i prikolicu za rasturač đubriva. Štalu smo prošle godine, preko jedne italijanske organizacije i Vlade Crne Gore, pomogli su nam sa 5 hiljada eura te smo i nju napravili.
Naša opština nam je dovoljno pomogla što su nam ovaj put asfaltirali. Veliko im hvala za to. Bilo je tu i pomoći za čitavo selo kada je bilo asfaltiranje i od strane dijaspore gdje su i oni sakupili 110 hiljada eura i sve je uloženo u put i u asfalt. Spasili su nas jer nijesmo mogli više da izdržimo sa autima po makadamu.
Ovako, asfaltom očas posla do Petnjice i Berana, do naših kupaca. Moram istaknut da se naš predsjednik Samir Agović, bori se za nas i veliko mu hvala na tome. Nije gladan, hoće svima da pomogne ali, ne može se čitav svijet nahranit“, ističe Fadil.
PROBLEM SA VUNOM, IMA JE DOSTA A NEĆE JE NIKO
Na ovom porodičnom gazdinstvu ima i nešto što moraju da bace, a to je vuna.
„Ja strižem i mogu da kažem da od 10 ujutru do 4 sata popodne ostrižem sam, bez ičije pomoći, okruglo 100 ovaca. Sam hvatam i strižem. Na katunu ko zna koliko imamo vune sve u nadi da će se nać neko da otkupljuje, ali nema. Tako da vunu moramo da bacimo. Davao sam i oglase ali ništa. Imalo je nešto u Novu Varoš, u Srbiju ali se ne isplati tjerat tamo i prodavat”, ističe Sadat koji sa ocem vodi ovo gazdinstvo.
Porodičnu tradiciju sa stočarstvom će nastaviti i četrnaestogodišnji unuk, Alan koji pohađa deveti razred osnovne škole u Petnjicu.
„Mogao bih biti bolji učenik ali sam zadovoljan. Želim da nastavim ovu tradiciju i da ostanem na babovini, neću da idem nigdje, hoću da radim samo ovaj posao“, ističe osmogodišnji Alan.
IMAM VREMENA I ZA ODMOR
I Feho je imao priliku da ode u Luksemburg. Imao je poziva i od braće i od prijetalja ali nije.
„Zvala su me braća i prijatelji ali, imao sam stare roditelje i nijesam htio da ih ostavim. Nije bilo ni jednog trenutka da sam se premišljao. Jedino ono 90-tih kada je bio rat. Tu sam bio uzrujan i sekirancije velike. Sve ode, a ja ostadoh sa porodicom. Žena plače i govori kako će deca da izginu. Samo sam rekao ako bude Bog rekao da neće – neće. Ali, nijesam se pokajao. Stvorili smo sve ono što nam treba. Imam vremena i za odmor. Sa ženom pođem često i obiđem rodbinu od Podgorice do Sarajeva. Pogotovo zimi jer jer ne radimo ništa. Imamo dva tri auta, što bi rekli i za sela i za svatova“.
POVEĆATI PREMIJE U STOČARSTVU
Imaju Kožari primjedbu i na ministarstvo poljoprivrede jer smatraju da bi ova državna institucija trebala da obrati pažnju na sela ako već žele da zadrže mlade da se bave poljoprivredom.
„Ono o čemu ne vode računa to je premija po stočnom grlu. Kao primjer mogu da uzmem susjednu državu Srbiju. Njihova vlada tamo daje 70 eura po grlu sitne stoke a kod nas je 7 eura. U Srbiji je 260 za krave. Kod nas je to puno manja cifra i iznosi 70 eura. Prema broju grla koje posjedujemo, najmanje bi trebao 3 000 eura da primim a ovako samo mi isplate do 1 000 eura. Sleduje nas puno više od ove cifre. Njima treba da je jasno da su sela pusta. Ljudi daju i džabe da se radi samo da ne ostane imanje neobrađeno. Sa povećanjem premija, puno više bi mladih ljudi se odlučilo da se bavi stočarstvom. To što daju jeste redovno ali nijesmo zadovoljni sa visinom premije. To moraju da riješe“, zaključio je Fadil Kožar sa sela Ponor.
DENIS BOŽOVIĆ
PROČITAJTE JOŠ:
MLADI POLJOPRIVREDNIK AMAR MURATOVIĆ: IMA POSLA I U BIHORU, A OVDJE DIŠEM PUNIM PLUĆIMA
