Ponešen pobjedom na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima tadašnji kandidat za mandatara i lider prosrpskog bloka, a sadašnji premijer Zdravko Krivokapić rekao je da se od tog datuma ne bi trebao slaviti 9. maj, Dan pobjede nad fašizmom već 23. i 24. septembar jer se, kako je slavljenički uskliknuo, – desila nova pobjeda.. Do tog 9. maja ima još par dana i ne znamo da li će Krivokapić održati obećanje, ali znamo da će ga istoričar Šerbo Rastoder slaviti kao i svi oni koji se zaklinju u antifašizam.
“Da li će ili neće to raditi vlast, ne znam, a i da znam, to nije nešto što bi me ili ne bi obavezivalo. Deveti maj se slavi kao Dan pobjede nad fašizmom u Drugom svjetskom ratu i obilježava ga čitava Evropa, čak i onaj njen dio koji je bio na drugoj strani. Ne slaviti to danas, znači samo da ste autistični gubitnik kojem još uvijek nije jasno na kojoj je strani”, rekao je Rastoder u razgovoru za Standard.
Koliko je nova vlast kadra da istinski i u punom kapacitetu proslavi Dan pobjede nad fašizmom kada ži znamo da dobar dio nje negira genocid u Srebrenici, drži pomene Draži Mihailoviću i Pavlu Đurišiću i proglašava svecima Nikolaja Velimirovića i Macu Vukojičića?
O genocidu i negiranju istog već sam više puta iznio stav kojim sam dokazivao da se činjenice ne mogu negirati, posebno kada one postanu istorijske i da smatram podjednakom glupošću kako onih koji pokušavaju negirati, tako i onih koji misle da je “to bilo ili nije”, samo zato što to neko priznaje ili ne priznaje. Jednostavno se radi o pravno verifikovanoj činjenici koja je postala “vlasništvo” civilizovanog svijeta. Onaj ko ne želi da bude dio toga mislim da ima problem sa elementarnom logikom i za razliku od mnogih, ja mislim da je to problem onoga koji to ne vidi. U tom kontekstu je baš nebitno to što to neko priznaje ili ne priznaje, a ne manje je licemjerno od toga praviti politiku. Čini mi se da tako posmatrano vlada nema neki veliki problem sa tim, koliko imaju pojedinci koji umišljaju da je njihov stav u odnosu na tu činjenicu, uopšte važan za nekoga. Što se tiče “svetaca” to je stav crkve, koja slavi zločin kao nešto prihvatljivo, samo ako je saglasno datom ideološkom obrascu. Velimirović je najpoznatiji po tome što je Hitlera uporedio sa Sv.Savom u čuvenom tekstu uoči Drugog svjetskog rata, a pop Maca po zločinima o kojima su svjedočili brojni savremenici tih događaja. Prema tome svako ima pravo da traži i ima svog “uzora” i ja se nikom ne bi miješao u odabiru, ali sam obavezan da postavim pitanje – šta vas to povezuje? Odnosno, ako vas vezuje potreba da slavite zločin, dozvolite mi da mene još više obavezuje potreba da slavim Dan pobjede nad zlom! Jednostavno, sve je stvar izbora?
Da li je borba protiv “zaostavštine” DPS-a dovoljna da se zanemari antifasisticki karakter Crne Gore?
Prvo ne vidim vezu između antifašizma i “zaostavštine” DPS-a. Da ste detaljnije proučili “Modernu istoriju” čiji sam jedan od autora, onda bi shvatili da je “zaostavština” DPS-a i “fašizam”. Nemoguće je biti istovremeno i jedno i drugo, ali je dobro ako se odrekneš jednoga i slaviš nešto drugo. Antifašistički karakter Crne Gore je zasluga generacije koju je upravo DPS uklonio sa vlasti. Pri tome, za mene je mnogo veća dilema: zašto je Crna Gora u jednom periodu “dominatno antifašistička” a odmah potom dominatno “fašistička”. Podsjetit ćemo se svi zajedno da je Crna Gora u ljeto 1941. bila najpartizanskija oblast na Balkanu, ali odmah nakon toga bila i “najčetničkija”. A sve jedni te isti. Zašto? Mislim da odgovor treba tražiti u potrebi da vas definiše parola, a ne suština. Međutim, ako pod “zaostavštinom” mislite na način vladanja, tu zaista imamo veliki problem. Prije svega u potrebi njihovih nasljednika na vlasti, da svaki “ gaf” pravdaju “nekim većim” koji su naslijedili. U tom kontekstu antifašizam jeste i nasljeđe, ali ne i manje vrijednosni orijentir u društvu. Zato mislim da on ne može biti “vlasništvo” nego da je stvar izbora. Fašista imate i u najdemokratskijim državama Evrope, ali sve dok su marginalna statistička greška na izborima, oni služe kao dekor demokratskog poretka. S druge strane, Hitler nije uspio da na vlast dođe pučem, ali jeste na izborima.
Jedan od vlasnika koncerna Vijesti Miško Perović je davno u Monitoru promovisao ideju “država pa demokratija”. Da li je sada na sceni obrnuti proces “demokratija, a država – ako je bude dobro jest, ako ne – nema veze”?
Mislim da je to tada promovisano u kontekstu sukoba sa LSCG koji je tada zagovarao stav “demokratija pa država”, dok je Perović, pa i mnogi od nas tada smatrali da je važno da dobijemo državu, pa će demokratija doći. Kao što je poznato, pobijedio je ovaj prvi stav i u tom smislu ostala je za pamćenje polemika u Monitoru između Miška i Slavka Perovića. I danas imam dilemu ko je bio u pravu, ali sam zato siguran da je demokratija najveći branilac države, ali nijesam baš siguran da je to danas dominantan stav.
SAMIR RASTODER/STANDARD
