“Ko u ovoj zemlji zaboravi 27. februar 1993. i stanicu Štrpci odustao je od budućnosti”. Ovo je zapisano na spomeniku u Prijepolju koji je 2009. podignut žrtvama otetim iz voza 671 Beograd – Bar. Nesrećnici su mučeni i likvidirani, a njihov jedini greh je što nisu bili Srbi.
Piše Milenko Vasović
Za one koji ne znaju, za one koji su kasnije rođeni treba priču o zločinu ponavljati. Bratoubilački rat je tutnjao Bosnom, koljači su se takmičili, neljudi odlučivali o ljudima, strah i smrt su deljeni kao obroci. Vozom 671 već od Beograda krenula je i grupa „osvetnika“ u maskirnim uniformama, pripadnici vojske ili paravojske Republike Srpske. Navodno tražili su dezertere.
U tom „traganju“ zdušno su im pomagali kondukteri i policajci – legitimisali su putnike i upisivali imena na voznim kartama? Mirisalo je na nesreću. Pred ulazak u Štrpce (BiH) počelo je odvajanje po nacionalnoj pripadnosti. Voz je zaustavljen, a „osvetnike“ je čekalo pojačanje. U smrt su odvedeni nevini državljani Srbije, Crne Gore i BiH. Osamnaest muslimana i jedan Hrvat usput su opljačkani i prebijeni, pa prebačeni do Drine i pobijeni.
Trideset godina kasnije, ovog februara, Posebno odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu izreklo je prvostepenu presudu na ukupno 35 godina zatvora za četvoro optuženih: Gojko Lukić, Duško Vasiljevića i Jovan Lipovac po 10 godina zatvora, a Dragana Đekić pet. Matematički gledano, godina i nešto dana zatvora za svaku pojedinačnu smrt. Što reče jedan mladi aktivista, „ratni zločin se isplati“.
