Vratih se na onu malopređašnju rečenicu ljubazne prodavačice, da struja dolazi u prekidima, pa sam odlučio da upalim jednu sijalicu ispred garaže i sačekam da mi ona da signal, da bih parkirao auto u garažu i sve to odradio bez velikih problema.
Naoružan strpljenjem, nijesam morao čekati duže od petnaestak, minuta i sređen posao. Iskoristim to i “prikačim” ručnu baterijsku lampu i mobilni da se “natankaju”, jer ko zna kad će i koliko opet nestati struja.
Rasporedio sam kupljene stvari na svoje i odložio na dohvat ruke i vidljivo mjesto, jer sam slutio da se opet može ponoviti jutarnja rapsodija, koju sam sljedeći put želio u startu savladati.
Već sam neosjetno ušao u drugu trećinu ovog dana, koji sa sobom nosi jedan neizbrisiv pečat, koji mi je, nadam se zauvijek, porušio one ograničene vidike, koje sam, koliko do danas sortirao u tefter elementarno podnošljivog u dijelu zdravog razuma ali iz nužde.
Sada su neke moždane vijuge, koje nijesu preterano mnogo dobijale šansu, i koje su bile jedan prilično dug vremenski period zapostavljene, a približno stare taman koliko i moj rodni list, dobijaju neki unutrašnji nagon i tjeraju me da im dam odgovor na neka pitanja.
Insistiraju da znaju.
Ovaj put su, puštene sa lanca, ne odustaju.
Nema mi medeta, moram ih zadovoljiti i dati im tražene odgovore. Sve redom.
Da bih lakše našao odgovore, a i sebe malo abolirao, moram preći sa lične dimenzije na kolektivnu, jer nije moja malenkost sama u ovom dijelu zemljine hemisfere, već je mali sićušni pasivni činilac u mnoštvu takvih i sličnih, koji imaju prilično zanemarljivu ulogu u svemu ovome što nas je zadesilo u Bihoru. Do aktivnih uloga, i ozbiljnijih igrača se uvijek dolazilo sporednim putem.
Pristavim sebi jedan domaći čaj od lipe, koji na zapadu tretiraju ka čaj za smirenje, jer valja sve to posložiti, i uredno sortirati ako želim zadovoljiti ovo što sam probudio i što nemilosrdno tutnja i pulsira u glavi. Odjednom čujem neki žagor u oboru ispred kuće, nedugo zatim i zvono kod ulaznih vrata, načas me začudi i istinski obradova.
Tregnem se od misli, koje su me, kao kljusa čvrsto držale i sa olakšanjem i ustajem da otvorim vrata.
“O hajde bujrum, hajde uđite” – obradovaše me dobro poznata lica na platou ispred vrata.
“Kad ti nećeš kod nas, mi hoćemo kod tebe”. – brza bi strina od amidže.
“Vidosmo ti kola pred kuću, pa pomislismo da si tu”. – dodade i amidža.
“Sinoj smo šćeli da navrnemo, no vidosmo neka kola pred garažu, pa rekosmo da ne smetamo, možda imaš naka posla, mi stari možemo samo da smetamo”.
“Daleko bilo, vi ne možete nikako da meni smetate, vi ste mi najpreči, i da ste mi na glavu, ne biste mi zasmetali” – odgovorih amidži.
“Pusti to, zafrkavam se Boga ti, znam ja to, no reci mi, kako si mi ti sa zdravljem, kako ti osta to roblje”? – upita amidža.
“Dobro sam Allahu hvala, i familija je dobro. Elhamdulillah ne haju”. – zadovoljno odgovorih.
Početni razgovor je protekao uobičajeno, tipično naški, uz naša pitanja i naše odgovore. Po mimici mogao sam vidjeti reakcije amidže i strine, na moje odgovore, svaki pozitivan odgovor im je izazivao blažesne pokrete na licima, sa kojih si glatko mogao da pročitas da se mnogobrojne nagomilane bore na licu zadovoljno smiju.
Nakon smrti mojih roditelja, oni su mi ovdje i najpreči, i pokušavam nadomjestiti tu prazninu mojim čestim dolascima i druženjem sa njima. Ali pošto su bili odsutni nekoliko dana u posjeti kod sestre, njihove kćerke u Rožajama, nijesam ih vidio od kada sam ovdje stigao iz inostranstva.
“Kako je Sena”? – kako su joj od milošte tepali.
“Kako joj je porodica sa zdravljem”?
“Dobro su hvala Allahu, i ona i familija joj”– odgovori amidža.
“Od kako je one vene operisala, sad je mlogo bolje, operacija je dobro uspjela, za sad se trenutno ljepota oporavlja”. – dodade strina. “Deca ko deca rastu, stašavaju. Onaj najstariji sin otišo kod amidže u Luksemburg da radi, gleda nekako da sredi papire. Drugi upis`o medresu u Pazar. Čora ona druga po redu him se isprosila, krajem jula zakazali svadbu, poranila je nije šćela dalje da uči, ona starija na fakultet u Podgoricu, studira, a ono malo još u osnovnu. Zet i on dobro, pomalo privatno radi, evo sedam – osam godina od kako je prest`o da pije, smirio se, hvala Allahu”.
“Sve uredno i sve kako treba, za mašala”. – kompletira strina cijeli odgovor.
Ne preostaje mi ništa drugo sem da zahvalim Allahu dragom na te blagodati kojim je počastio sestru od amidže Senu, sa kojom sam jako bio blizak, i kao dijete opanke dijelio, kad bih moje pocijepao sutirajući kamenčiće po sokaku i trčeći za loptom. “Allahu hvala”
“Izmigolji nam ova omladina iz ruku, šta je ovo moj brate” – tužnijim glasom će amidža.
“Znaš i sam kako je isprije bilo. Zakačio si i ti malo. Teška vremena, radilo se podosta, a narod bio zadovoljan s`malo. Šta proizvedeš, mog`o si od toga da lijepo živiš, ništa ni falilo nije”.
“Bila zadruga jaka, važila za jednu od boljih u onu veliku Jugoslaviju – sila”.
“Otkupljivali nam žito, stoku, kompire, voće, ada sve što ti kod kuće pretekne, mog`o si u zadrugu da prodaš. Zemlju smo od toga kupovali, kuće gradili, pokućanstvo i namještaj trgovali, traktore i ostalu mehanizaciju, para bilo đuture. I za domaćinstvo i da školuješ decu, u vojsku ispraćaje da im praviš i svadbe i spremu da finansiraš”.
“Ada samo na mrazavac, pečurku, čajeve i kleku, deca bi se sama i obukla i obula i knjige za školu kupila, i da im pretekne”.
“Hej šta je samo vune preko mojih ruku prošlo i u zadrugu završilo”. – sjetno dodade strina.
“Sad u cijelo selo nema dva`es ovaca”.
“Sad kad Kurban zakolješ, nemaš đe sa onom kožom, no je pojedini ljudi bacaju pored puta, po potocima i u rijeku, a nekad je Boga mi, zadruga kožu otkupljevala, a mi bi, znaš kakve pušćetije od nje pravili”.
“Šta se učine sa tom zadrugom, niko ne zna, rasturi se da joj se trag ne poznaje, poniješe ljudi sve iz nje. Čuo sam da ništa nije ostalo, perišan je učineše”.
“Haj sve no od tolike zadružne zemlje izgleda nije ostalo “ni pod opanak”, što bi rekli. Bilo je i objekata, ko da ih je sipac izijo”. – žali amidža.
“Raščupaše ja vala ko hijene”. – dodade strina.
“Sad se narodu i ne mili da radi, i onaj koi bi šćio, nemaju đe da iznese da proda, ona stočna pijaca na Plandište se zatvori, da ćeraju za Berane, to je angarija velika, pazarni dan petkom u Petnjicu ukinuše, nemaju đe”.
“Čim nema čobana, nema ni stoke, mi stari više ne moremo ništa da privrijedimo, a dosta smo beli i trajali”.
“Zamisli kupuju vareniku za malu decu u prodavnicu, potrovaše hi duše mi, ja je jednom probala, kiselina me od nje ufatila, heftu dana me pušćala nije. U selo nema dvije – tri krave”. – isčuđava se strina.
“Odem tu ponekad kod jednog komšije oni imaju dvije buše, pa se napijem prave varenike i razželim se, ovo kupovno ništa nevelja, em rijetko em bljutavo, skoro ko voda. Ali za one koji za bolje ne znadu, zlatna him je”. – reče amidža.
“Neće ti ni ove mlade u planinke, smrdi him štala, nije him u modu, haj to no muka him i hleb da umijesu, no im ga iz pekare pred vrata donosu”. – zapečati strina tu temu.
“Kad pomenuh vodu, i tu ti imamo žestokih problema, znaš za onaj Studenac bunar, što je bio gore u bašču – presušio kret evo nekoliko godina, dosta je i bilo vode iz njega. Izgleda su mu ovi iz gornjeg sela, kad su trazili vodu i bušili nakim mašinama i presekli mu valjda žilu ili mu pomerili tok, pa ti sad kaplje u njega više nema”. – nadoveza se amidža.
“Obećavali iz Opštine svake godine, uradili su neki dovod, rekoše da će i do nas doći, ada, ka da smo na kraj svijeta. I predsjednik je ode dolazio, pa ništa od toga. Ni kap nam još kroz te cijevi dosle došla nije. Nije im za verovat. Narod priča da su nekoliko puta odvajali pare to da načinu, ali ništa. Pojeo vuk magarca, ka i za ostalo”.
“No se mi lijepo snalazimo, nama ne treba mlogo, za nas dvoje uzmemo u prodavnicu onija bidona, il ni komšija donese kad ode njemu da napuni, ni mi ne ostanemo dužni, koristi one dvije livade i dali smo mu voće pod napole iz bašče, da ne propada”.
“Bunu se sva sela, jalim ne mogu ništa da učinu”.
“A koliko se ovi bunu, ovi im još glasnije obećavaju, pa da vidiš komendije. Nije mi za nas stare, nas je dvoje, no đe ima više roba u familiju, napatiše se nosući vodu sa izvora”.
“Kažu i tu se politika naka uvukla, vuci je izeli, pa i tu teraju nake partijske interese, a narod kad ožedni, hoće da pije vode, drago mu iz koje je partije”. – odmjereno ce strina.
“Jeste strina, no sad to ne izgleda baš tako. Uvukla se politika u svaku poru života, u svaki damar. Ne možeš ni zamisliti. Mi kad smo pomoć iz inostranstva slali, kažu nijesu je dobijali oni kojima je najpotrebnija, no oni špijuni i koji su podobni i oni koji glasaju. Ima tu porodica koje podobro žive, a dobili su mnogo više od onoga koji jedva sastavlja kraj sa krajem”.
“Da ti ne pričam za ostale stvari, da ti se koža naježi, kako su nameštali i izmišljali neka radna mjesta, pa neke tendere, pa neke razne poslove. Svega je tu bilo, mutna su tu posla”.
“Neznam ti ja šta ti je to, znam da nije dobro, al` znam da je puste sreće ovoliko ljudi bi jedan dobar domaćin vodio. Jedan koji bi se domaćinski ponaš`o i sve lijepo opošljav`o, al` da vodi računa i da se ne griješi”. – pridodade strina.
“Podijelio se narod u te krmske stranke, te neće ti ova sa ovijem, te ova sa onijem, jad ih zadesio, mene se čini sve oko plijena. Volio bih da griješim”. – ljutito će amidža.
“Bojim se i neki drugi da dođu i oni ništa bolji bili nebi, naučili bi brzo od ovija da kradu. Tu ti treba neko ko zna sa ljudima i ko je vrijedan i pošten, i ko hoće da radi i da mijenja situaciju na bolje. Mi trenutno takoga nemamo, ja ga ne vidim”.
“Ove su ti sve lokalne ućutkali, i ucijenili, davali im brašno i zejtin, o tome se u narod naveliko priča. Za sitno su se ljudi ofirali. Nijesam mogao ni da zamislim da će toliko Bihor da otanji sa ljuckotinom, da se ljudi tako ponize da svoje glasove prodaju. Prodaš glas nekome za tri`es – četr`es eura, on te uništava četiri – pet godina, đe mu je tu ćar, nikako mi nije jasno”.
“Sad ih sve imaju u šaku, pa zato im niko ništa ne može”.
“Radi nas ne moraju, nefala im ga, no mi je za ovu omladinu, poslove da him daju, pa da imaju od čega da žive, ne da bežu van granica, rasprskali se po bijelom svijetu”.
“Diži se, da idemo ka kući” – reče amidža.
“Sad smo tu pa navrni ujutro na kahvu”. – zavika strina.
“Još uvijek kuham onu dobru kahvu, iako su mi se “otele” ruke i drhtu, pa i da doručkujemo zajedno, popržićemo koje jaje, malo sira, ko nekad”.
“Doći ću sigurno” – potvrdno sam im odgovorio.
“I cigaru duhana da zapalimo, nabavio sam dobar duhan, za merak, žut k`o vosak, taman da ga probaš, doktor mi ga je strogo zabranio, ali ja krujući sagorim po dvije – tri dnevno”. – smijući se naglasi amidža.
“Hajdemo”.
I odoše kući moj amidža i moja strina. Veliki ljudi. Dva insana čija su čeljad isto rasuta po svijetu.
Moje malopređašnje misli, kao da su uzele neki “time – out”. Primirile se. U ovom kratkom razgovoru sa “starima”, kao da su dobile odgovore na mnoga pitanja.
Dako me sada malo ostave na miru, da ovaj dan lagano privodim kraju i pripremim se za počinak i za sjutrašnja eventualna iznenađenja i iskušenja.
Jedino bi dolazak mog ahbaba prolongirao počinak, sa uvijek interesantnim temama za razgovor.
Ime autora poznato redakciji
