Igra se tako što jedan igrač čuva gedžu (kamenčić do 5 cm u obimu, koji se postavi na neki veći kamen) dok drugi igrači sa mecke (određena udaljenost, pet – šest metara od gedže) plofkma (pljosnatim kamenjem prečnika do10 cm) jedan za jedan gađaju gedžu da je sruše. Igrači koji bi promašili geždu, stajali su pored svojih plofki i čekali priliku da neko od narednih igrača obori gedžu, a kada bi se to desilo, imali su pravo da uzmu svoje plofke i pobjegnu iza mecke.
Zato je bilo važno da se gedža pogodi i odbije (odbaci) što dalje, jer je čuvar morao da otrči po nju i da je vrati na mjesto, pa tek onda da juri druge igrače da ih, prije nego što pobjegnu iza mecke, dotakne rukom (da ih okila) i tako im preda gedžu (da je oni čuvaju).
Prvi koji čuva gedžu biran je nekom od razbrajalica, kao; „Eci, peci, pec, ti si mali zec, a ja mala prepelica, eci, peci, pec!“
Ako bi od udara plofkom odletjela daleko, dok bi čuvar išao po oborenu gedžu, drugi igrači su plofkama udarali po kamenu uz ređanje stihova; „Cukam, cukam u gedžovu glavu, da mu djeca ne opasu travu!“
Ovo „gedžovu glavu“, izgovaralo se kao ime onoga koji čuva gedžu, npr; „Cukam, cukam u Dešovu glavu…“, što je skoro uvijek nerviralo čuvara, pa je i u ovoj igri bivalo žiganja, prekidanja igre i suza.
Ako niko ne bi oborio gedžu, igrači su uzimali plofke i ponovo redom gađali, ili je dolazilo do dogovora da, u tom slučaju, naredni čuvar gedže bude onaj čija je plofka pala (odskočila) najdalje od gedže.
Latif Adrović
