Obajvljujemo osmi nastavak priče Džemaludina Latića “Svarovice”. Latić je rođen u mjestu Pridvorci, Gornji Vakuf u Bosni a u ovoj priči dokazuje svoje bihorsko porijeklo.
VIII
Ne da se hudom insanu – jer malo poslije odlaska prijateljā planu prva vatra između Tetke i mláde. To jest, mláda se u ovom čapanju samo branila preklinjući Tetku da se smiri. Plakala je i bježala iz odaje u odaju, pa se vraćala na vrata i umoljavala:
-Ama nisam, Boga mi! …Otkud ti to, svekrvo?!…Zašto me nabigajri hak napadaš, bona ne bila?! Zaustavi se, sramota je, čuće nas svijet!
Ni Zuhdi-bàba ni njegovi sinovi u prvi mah nisu mogli razabrati zašto je Tetka tako „skrvila“ na mládu i šta joj je to ona skrivila. Šta ako je rekla koju riječ viška među ženama tokom posjete svoje rodbine, šta ako je srezala zavjese malo više nego kako je Tetka zamišljala, ako joj pite često zagore, ako maslo katkad grkne …?
Zuhdi-bàba nije riječi progovorio. Vrtio se ukrug po svojoj odaji, začipao uši i molio se šapćući i zatvorenih očiju:
-Bože moj, Bože moj! Bože moj mili i presveti, sakloni i spasi, sakloni i spasi! Šejtan, šejtan, lanetosum!
Rifet i Sifet, poblijedili u licu, također nisu znali šta da čine u ovom bihuzurluku: ako stanu u odbranu mláde, Tetka će se još više razbjesniti, a ako Tetki ma i jednom riječju budu dali za pravo, ucviliće Sevliju, koja je nečije dijete, stranac u njihovoj kući.
Sutradan, Zuhdi-bàba iskoristi priliku kada je Tetka bila izašla vani pa reče svojoj nevjesti:
-Nevo, strpi se! Ne odgovaraj joj! Odmahni rukom i idi svojim poslom! I razumi joj se. Nije ni njoj lahko…
Tetka, ustvari, nije mogla podnijeti svoj „gubitak“ – jer joj je mláda, prema njezinom računu, oduzela Rifeta, a kani joj oduzeti i Sifeta, i jer mláda odsélā postaje gospodarica kuće i odžaka, a ona će ponovo živjeti životom one odbačene „sinje kukavice“ kakvim je živjela u travničkom selu. A njih dvojica i odžak su njezino imanje koje je ona „kismetom stekla i zatekla“. Gdje je bila „Hamzakadićka“ (tako je odnedavno počela zvati svoju „mládu“) dok je ona čistila i čuvala zaparloženi odžak, a njih dvojicu, kao dvije sirote, hranila, umivala, kupala, presvlačila, šila im nove ječermice i čakšire, podrezivala kose…?
A Rifetu je Zuhdi-bàba govorio:
-Sakrij sreću svoju, sine! Šuti, nikom ne govori o njoj! Zašto je Jakub-pejgamber rekao svome sinu Jusufu: „Ne kazuj svoj sanak ni braći svojoj“?! Ha? I znadni: nejma ih dviju da se vole, takve su žene. Strpi se, proći će ovo, ništa je… Rosa!
Tim riječima Zuhdi-bàba je, ustvari, tješio sebe – jer se bojao da će zapaljena vatra progutati sav njegov odžak. „Jārabbi, što Ti se više približim, šejtan me sve jače udari! Šta ću, kud ću, ne znam ni sam…Gubim i snagu i razum, jārabbi. Niko ne mere razmrsiti klupko Tvoje!“
I, zbilja, ne prođe to na što je mislio Zuhdi-bàba, nego mržnja između dviju ženskih glava, jedne sretne i mlade, a druge nesretne i stare, uskvasa do krajnje tačke. Jedne prilike Tetka, nakon kratke svađe koja je bila haman jenjala, ujede mládu za srce pred sve trojicom muškaraca rekavši joj:
-Jalovušo!… Doveo si jalovušu, Rifete!
Sva kuća je zamrla, nasta tišina poput one koja se javi iza groma.
Mláda se zatekla na dnu basamaka koji vode na gornji boj. I tamam kad su i Zuhdi-bàba i Rifet pomislili da će otrpiti, njoj popláviše stegnute usne pa, ne obazirući se na njih, odsiječe:
-A ko mi kaže?! –
I nestade u svojim odajama – da se tamo sama isplače i ni radi čega likuje.
-Bože moj, Bože moj, Bože moj! – zaplaka i Zuhdi-bàba i pade na pod sakrivši lice objema šakama.
Rifet priskoči da ga podigne, a Sifet mu donese čašu vode.
-Ja se tebi jadam, Bože moj… Bože moj, olakšaj, a ne otežaj…- još dugo se naglas molio i ječio Božiji rob Zuhdi-bàba.
I Bog mu olakša: uskoro se saznade da mláda ćùdā: jednog popodneva jē zatekoše na tavanu gdje, sa nožićem u ruci, stidljivo traži komadić suha mesa; naumpadale su joj i zelene zerdelije, koje se u njezinoj Hercegovini već pomaljaju, ali one u Suhodolu neće sazoriti bar za dva mjeseca… Primijetiše kako se iz dana u dan zaokrugljuje u pasu i licu…
-Ma nemoj?- čudili su se otac i sinovi. -Bože s hajrom!
Bilo je rano proljeće (godinu dana nakon što su dolazili prijatelji!), doba kada su prazni hambari i mutvaci. Sifet hitro otiđe do Čaršije i kupi suha mesa i smokava za mládu, jer je Šećer-aga kazivao da će svako čeljade „nositi grijeh težak k'o kamen u oku“ ako dopusti da ona koja nosi novog člana Muhammedova ummeta ostane željna bilo čega za čim joj duša azdiše.
Mláda mu se tiho zahvaljivaše primajući poklone sa zahvalnošću i bezrazložnim stidom, ali nije uzvraćala onim što je on silno očekivao: bilo kakvom natuknicom ili šalom o svojoj sestri. Kao da na ovom odžaku ničega nije bilo između njega i Hede: ni njihova poznanstva, ni darova koje je primio iz njezinih bijelih ruku, ni mahsuz selama iz Suhodola na Kovačevo Polje i sa Kovačeva Polja na Suhodol. Mláda je samo bez riječi buljila u djeverov fermen, od koga se on nije odvajao.
Nekad vesela, sada je uglavnom šutjela. Vehnula je u licu. Oči joj upale duboko, u pocrnjele lokve u vrhu obraza. „Bože, da jē nije napala súhā, ili žutica, ili ko zna kakva bóla?“ pitala se u mislima cijela kuća. I Tetka se smirila i izokola pitala za mládino zdravlje, ali sa njom još nije željela da progovori.
Čitavog jednog dana mlāda je ležala u svojim dušecima i nije izlazila u avliju!
A sutra ujutro Sifet zateče Rifeta kako plače pred pragom: mláda pobacila, njih dvojica će morati skupa odnijeti beživotnu grudu mesa, pod kamrikom, u mezarluke i zakopati jē u vrhu gréblja, pod nekom smrekom.
Sifet je porodičnu sramotu podnosio na svoj način. Više niko nije ni pomišljao na odlazak u prijatelje, u Kovačevo Polje, kako je bilo dogovoreno – tamo u ranu jesen, kada se ovrhu žita i omlate orasi. Da idu u prijatelje sa Tetkom, to neće ona, a i mládi bi to bilo k'o preko mrtve glave, a da se pomole bez Tetke, sramota će se još više pročuti. „Da malo pričekamo, sabur-selamet,“ govorio je Zuhdi-bàba djeci.
